СЛОВО О СВЕТОМ САВИ

           Звона православне цркве Немањићког двора те 1175.године,звонила су често и дуго.Тог срећног јутра,у Расу,престоници српске државе Рашке, владару Стефану Немањи подило се још једно мушко чедо.
Дали су му име Растко.
Али,тада срећни родитељи,као и дворани,нису ни помишљали а камоли слутили,да ће мали Растко постати понос и велико знамење за родитеље,српски народ и православље.Нису знали да ће мали принц бити монах,архиепископ,просветитељ и учитељ српског народа Свети Сава.
Растко је веома брзо напредовао и био здраво дијете.Био је дијете изразите љепоте,умиљат и бистар.Родитељи су рано запазили да је Растко надарен,да има изузетну способност запажања и памћења и да ће у свему бити бољи од своје браће Вукана и Стефана.Био је добродушан и добронамјеран.Све што је имао као принц,а имао је много,дијелио је са онима који нису имали.Већ као петнаестогодишњак Растко је врло студиозно проучавао вјерске књиге,али и остале.Много је времена тада проводио у молитвама,преписивању и писању.Почео је запаженије да се повлачи у самоћу и преко молитве,поста и разних одрицања посвећивао се Богу.Још од ране младости запажало се,да млади принц Растко,није био посебно одушевљен привилегијама на очевом двору.Он је имао своје посебне погледе на живот и на свијет.Једино су му лов и јахање ,после дугих читања и молитви, били разонода и одмор.Са шеснаест година имао је анђеоску љепоту.Није ни чудо што се код његових родитеља родила мисао да га ожене.Међутим,он се и даље молио сваки дан,дуго и често.У њему су се почеле рађати нове идеје како даље да живи и ради.Како и гдје да се у миру посвети Господу Богу?
Донио је чврсту одлуку да напусти очев двор и оде у неки манастир.Био је радостан при помисли да ће се до миле воље посветити молитвама као слуга Божији,а истовремено и жалостан при помисли како ће то доживјети његови вољени родитељи?Користио је сваку прилику да од путника намјерника на двору понешто сазна о манастирима.На двор су долазили и монаси,да се помоле и да виде какав ће бити манастир кога гради богати владар Немања.
Растко је разговарао са њима.Причали су му да тамо иза града Солуна постоји једна планина.У њој се живи тихо и у самоћи.Зове се Света Гора.Кад видјеше да се овај паметни дјечак озбиљно распитује за монашки живот,они су намјерно започели разговор о врло тешким манастирским законима и одрицањима.Напротив,њега су ове приче још више одушевљавале и помогле да донесе своју одлуку.Одлучио је.Размишљао је само како и на који начин да се извуче из очевог двора.Разрадио је план одласка у Свету Гору.Лов ће му бити најбоља прилика да побјегнеИ тако се он у лову одвојио на тренутак од своје пратње што је за њега и било довољно.Побјегао је од пратње.На његово велико задовољство упутио се сам у правцу Свете Горе.Упутио се тамо гдје га је срце вукло.Што је дуго желио почело је да се остварује.
Остала је,сигурно,историјска истина да је млади принц Растко једно вече 1191.године стигао пред врата једног Светогорског манастира.Био је то руски манастир светог Пантелејмона.Закуцао је дјечак на затворена манастирска врата.
То је био почетни,али и највећи догађај његовог живота,алфа и омегањегове светости.
Тај светосавски пут у Царство небеско води преко смирености,потпуног самозаборава и самоодрицања.Следствено Господу,који је за нас све људе доживио највеће понижење ''кенозис'',примивши човјечанску природу да буде мучен,пљуван,исмијан,вријеђан и, на крају, као разбојник распет на крсту.Зато је свако одрицањеу име Христа,у ствари,само подражавање Христа.
Савин подвиг је био изузетан по томе што се он у најпотпунијем и најстварнијем смислу одрекао ''царства земаљскога''.Као мезимац Немањин,он је био већ предодређен да узме власт у Србији после свога оца,те је имао све што се на овоме свијету може пожељети.Ономе коме је било природно да влада,јер је од дјетињства само на то припреман,власт,моћ и слава овога свијета нису значили ништа наспрам блага на небу.На то позива и оца својега:
''А тебе молим, Господине мој и оче, ако желиш видјети мене, чедо своје вољено, у овоме пролазноме вијеку, остави царство и дођи овамо у свето прибјежиште Пресвете Богородице, у Свету Гору... и да створимо вољу Божију, и извршимо Његове заповијести... јер ЗЕМАЉСКО ЈЕ ЗА МАЛЕНА ЦАРСТВО, А НЕБЕСКО УВИЈЕК И ДОВИЈЕКА.''

             Од тог тренутка па до краја живота започео је за монаха Саву нови начин живота.Савин начин живота и рад дигли су његов углед и популарност у народу.Сава је,као прави син свога народа,знао да вреднује колико су вјера,култура и писменост значили за српски народ,за стварање и јачање његове државе.Зато,све што је Сава учинио за вјеру,писменост и културу Срба,а учинио је заиста много,други народи су у прошлости,а и данас јако истицали:''Благо Србима што имају Светог Саву.
Знају Срби,а зна и човјечанство да све оно што је Сава учинио за свој народ,прави је бисер народног блага.Све приче,легенде,писмени записи,и изнад свега народна усмена казивања,много говоре о дјелима,раду и популарности Светога Саве.
По томе,био је надпросјечно популаран народни учитељ,вриједан и одан савјетник народног просвјећивања,и угледан први српски архиепископ.Дух Светог Саве је живио и живи у српском народу,а та љубав и оданост према њему чини и јесте право СВЕТОСАВЉЕ.

              Потпредсједник СОЗ-а Лопаре
проф. Андријана Тешановић