Архива вијести

21.07.2009.

СЛАВА ХРАМА У ЈАБЛАНИЦИ

Јабланица,  велико село на Мајевици, некада пуно дјеце, данас са свега неколико ђака у четвероразредној школи, са великим бројем неожењених који премашују четрдесете године, прославило је 21 јула крсну славу храма Светог Великомученика Прокопија. Том приликом  Љегово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански Господин Василије, са ђаконом и свештенством, служио је свету архијерејску литургију и осветио  простор за палење свијећа и  треће  звоно које су купили домаћини Јабланице. Кум славе Вајо Миљановић, честити домаћин  из Јабланице, приредио је ручак за све присутне. За следећу годину (2010 г.), за кума  славе јавио се Драго Максимовић домаћин из Јабланице.

12.07.2009.

ПЕТРОВДАН НА МАЈЕВИЦИ 2009 г.

Још од саме градње храма Рођења Пресвете Богородице, 1913-1914 године,  празник Светих апостола Петра и Павла је посебно, уз народно зборовање, прослављан.  Сваке године народ се посебно на тај дан окупљао. Ту су се многи оженили и удали, родбина виђала и упознавала, играло се, пјевало и дружило. Тако је то и данас, дође ту, у току два дана колико траје збор, и неколико хиљада посјетилаца. На богослужењу је увек пун храм а онда у хладовини стогодишњих липа тјелесно окрепљење.

06.05.2009.

ПРАЗНИКСВЕТОГВЕЛИКОМУЧЕНИКАГЕОРГИЈАУЛОПАРАМА

Лопаре мала варош, смјештена у долини ријеке Гњице а испод брда Међедника на планини Мајевици 06 маја 2009 год. било је мјесто спортских, културних и духовних освјежења - Свети великомученик Георгије – крсна слава Општине Лопаре те су за ту прилику традиционлно организавани ђурђевдански дани.
У Тобуту брдска ауто трка, у Лопарама уличне трке, у хотелу Мајевица поетско сценско вече са гостима Јеленом и Иваном Жигон из Београда, у сали Скупштине Општине Лопаре свечана сједница и додјела признања ''златна значка'' Опшитине Лопаре,  у  храму Покрова Пресвете Богородице вечерње богослужење а после богослужења културно умјетнички програм испред храма са гостима из Угљевика( КУД  Рудар) до касно у ноћ.
А на сам да св. Георгија, Света архијерејска литургија у храму Покрова Богородице коју је служио Његово Преосвештенство епископ зворничко-тузлански Господин Василије уз саслужење протођакона Славољуба Милошевића и мјесних свештеника протојереја ставрофора Стеве Јовић и Драгомира Лазаревића. По завршетку свете Литургије пререзан је славски колач општине Лопаре, литија до споменика палим борцима задњег отаџбинског рата гдје је обављен парастос.
Посебно ваља истаћи  велико присуство вјернка Мајевице и ученка основих и средњих школа.

протојереј ставрофор
Стево Јовић

04.08.2009.

СЛАВА ЦРКВЕ У МИРОСАВЦИМА

Владика зворничко-тузлански Господин Василије служио је, на празник свете Марије Магдалине, Свету Архијерејску Литургију у храму преподобне Параскеве у Миросавцима.

Преосвећеном Владики саслуживали су протојереји-ставрофори Стево Јовић и Драгомир Лазаревић и протођакон Жарко Мијатовић.

„Свеблаги Господ дао нам је посреднике, оне који ће нас додатно својим животима упућивати на стазу која води у Царство Небеско, а то су угодници Божији, светитељи Божији. Једна од таквих личности јесте света Марија Магдалина. Ова светитељка била је мучена од злих духова од којих ју је ослободио Господ Исус Христос. Тиберију владару предала је јаје црвено поздравивши га ријечима: Христос васкрсе“, истакао је Владика Василије и додао:“Хвала вам на ревности ваше вјере коју показујете свагда и на свакоме мјесту. Зато, браћо и сестре, чините добро једни другима да вам никада не досади. Љубите Господа Бога и непрестано обитавајте у литургијској заједници љубави“.

Његово Преосвештенство освештао је иконе на новом иконостасу.

Кум иконостаса био је господин Петко Марковић из Милиног села а кум славе Мидораг Лазаревић из Миросаваца.

Потом је услиједила свечана литија и ломљење славског колача чиме је обиљежена преслава храма.

06.05.2009.

ПРАЗНИКСВЕТОГВЕЛИКОМУЧЕНИКАГЕОРГИЈАУЛОПАРАМА

Лопаре мала варош, смјештена у долини ријеке Гњице а испод брда Међедника на планини Мајевици 06 маја 2009 год. било је мјесто спортских, културних и духовних освјежења - Свети великомученик Георгије – крсна слава Општине Лопаре те су за ту прилику традиционлно организавани ђурђевдански дани.
У Тобуту брдска ауто трка, у Лопарама уличне трке, у хотелу Мајевица поетско сценско вече са гостима Јеленом и Иваном Жигон из Београда, у сали Скупштине Општине Лопаре свечана сједница и додјела признања ''златна значка'' Опшитине Лопаре,  у  храму Покрова Пресвете Богородице вечерње богослужење а после богослужења културно умјетнички програм испред храма са гостима из Угљевика( КУД  Рудар) до касно у ноћ.
А на сам да св. Георгија, Света архијерејска литургија у храму Покрова Богородице коју је служио Његово Преосвештенство епископ зворничко-тузлански Господин Василије уз саслужење протођакона Славољуба Милошевића и мјесних свештеника протојереја ставрофора Стеве Јовић и Драгомира Лазаревића. По завршетку свете Литургије пререзан је славски колач општине Лопаре, литија до споменика палим борцима задњег отаџбинског рата гдје је обављен парастос.
Посебно ваља истаћи  велико присуство вјернка Мајевице и ученка основих и средњих школа.

протојереј ставрофор
Стево Јовић

19.04.2009.

ВАСКРС

Обиљежавање Великог Четвртка, Великог Петка и прослављање Празника над празницима ''Христово Воскресеније'' у парохијама мачковачким а у храмовима Мачковац и Лопаре почело је на Велики Четвртак у Мачковцу и на Велики Петак у Лопарама. Богослужењима је и ове године присуствовао велики број вјерника који су дошли да душу своју молитвено оснаже, а посебна радост је та што је све више младих у храмовима божијим.

(протојереј ставрофор Стево Јовић)

12.04.2009.

ЦВИЈЕТИ

Љепоту празника Цвијети у Лопарама увеличало је мноштво вјерника са најмлађим члановима фолклорне секције Српског  Просвјетног и културног друштва ''Просвјета'' из Лопара. Послије Свете литургије, на којој су се вјрници причестили, испред храма ''Покров Пресвете Богородице'' чланови фолклора су одиграли неколико игара и тиме уљепшали овај свечани дан.

ПРОСЛАВА СВЕТОГ САВЕ НА ПАРОХИЈАМА
МАЧКОВАЧКИМ 2009. ГОД.

У Основној Школи ''Свети Сава'' и у Средњошколском ценгтру ''Вука Стефановић Караџић'' у Лопарама одржане су академије и резања славског колача. Свечаности су присуствовали угледни гости, радници и ученици поменутих школа. Славски колач је пререзао прото Стево Јовић.
У храмовима Мачковац, јабланица, Лопаре и Миросавци такође је било молитвено свечано.
У подручним школама Основне Школе ''Доситеј Обрадовић'' Корај а у Милином Селу и Миросавцима такође је одржана Светосавска академија и резање славског колача уз присуство директора, учитеља, родитеља и ученика ппоменутих села.Славски колач је пререзао свештеник протојереј ставрофор Стево Јовић и том приликом истакао значај Светог Саве за ученике, школу и за сам српски народ. У поменутим школама сваке године неко од родитеља припреми славу.

27.01.2009.

Светосавска Омладинска Заједница Лопаре прославила је крсну славу Светог Саву(2009. год.) и уз дружење договарала даљне активности у правцу очувања традивције, вјере и идентитета.

27.01.2009.

ПРВИ АРХИЕПИСКОП СРПСКИ
СВЕТИ САВА

Једног дана, у престоници старе српске државе Рашке, у граду Расу (данашњем Новом Пазару) велики жупан Стефан Немања седео је замишљен. Његова жена велика књегиња Ана, приђе му и упита га: -"Сада, кад си мачем и копљем, мудрошћу и одлучношћу, основао јединствену и велику српску државу, кажи ми зашто си замишљен? Шта те мучи"? -"Иако већ имамо два сина, Вукана и Стефана, нека су нам живи и здрави, морам ти рећи да би желео још једног. Биће у овој великој држави за сву тројицу довољно и области и посла - одговори велики жупан". -"И ја бих желела" - рече му Ана, загрливши га. "Молим Бога да нам се ова жеља испуни." Овако су разговарали Стефан и Ана пре више од осам векова, око 1175. године. "Много година проћи ће и не роди поменута, благочастива Ана" - каже у свом животопису Теодосије, један од биографа Светог Саве. Но, велики жупан Стефан Немања и његова жена Ана нису губили наду у испуњење ове њихове велике жеље. "Господе Боже, Сведржиоче, дај нам по благости твојој да доживимо још једно мушко дете, које ће бити утеха душе наше и наследник државе наше и старости наше на чијој ћемо руци, легавши, починути" - записа Теодосије да се мољаху родитељи. "И заједничке ти завете дајемо: од зачећа детињега одлучићемо и сачуваћемо се, свако за се, у чистоти тела све до краја живота". И најзад, та њихова жеља Божијим милосрђем је услишена. Стефан Немања се толико обрадовао да је одмах прекинуо лов, и појурио у двор. Успут је наредио да рођење његовог сина огласе на свим црквама и манастирима. Затим је објавио да се народ три дана весели уз јело и пиће. Владарима суседних држава послао је поклоне са вешћу да је добио трећег сина. У знак неизмерне захвалности Немања је на највишој кули свога двора подигао главу према небу и рекао: "Боже, Теби хвала!".
Од ране младости Растко је испољавао велику љубав за богослужење и пост. Кад је ушао у седамнаесту годину узраста, спремали су га да влада земљом а и за женидбу. Но младић је желео да избегне свет и да се одвоји од свих. Немањин двор је био пун монаха, и они су долазили из далеке Свете Горе по дарове. Растко са њима оде у Свету Гору. Тамо се замонаши и добије име Сава. Провео је дане и ноћи у посту и молитви.
Његови родитељи су жалили због његовог одласка у Свету Гору. На крају, ипак су се с'тим помирили. Чак су схватили да је њихов син добро урадио. Немања и Ана су се убрзо и они замонашили у манастиру Студеници.
Сава је долазио у Србију да мири своју завађену браћу на моштима свога оца Симеона (у монаштву). Сава је са својим братом Стефаном Првовенчаним саградио манастир Жичу.
Једно време је провео у манастиру Студеници. Ту свара духовни центар српске државе. Пуних осам година он је игуман тог манастира. Отвара прву школу. Обнавља запустеле цркве и манастире. Ствара прву српску болницу. Стефан Првовенчани је био нестрпљив, па је краљевску титулу затражио од римокатоличке цркве. Сава је зато желео да српска православна црква постане самостална, да може давати краљевске титуле.
Године 1219. Свети Сава одлази у Никеју и од тадашњег патријарха и цара добија дозволу да Српску цркву учини самосталном и независном од охридског архиепископа. Никејски патријарх је Саву произвео у епископа српског и одлучио да друге српске архиепископе у будуће не посвећује патријарх у Никеји нити охридски архиепископ, већ да то чине епископи српски на своме сабору. Са овим важним одлукама, свечано дочекан од браће и велможа, Сава се вратио у Србију са новим ученим монасима и књигама. За седиште првог српског архиепископа био је одређен манастир Жича. У договору са краљем и велможама, Св. Сава је извршио промене у црквеној организацији, основао је девет епископија и на места епископа довео српске монахе. За 14 година, колико је управљао Српском православном црквом (1219.-1233.), Сава је њу учврстио, материјално обезбедио и одредио које народне послове има да обавља. Такву је улогу Српска црква задржала годинама, а и до данас је остала битан државни и културни ослонац српског народа.
У повратку са другог путовања Св. Сава је стигао у ондашњу престоницу Бугарске, у Трново. Хтео је да лично преда одлуку да Бугарска црква буде самостална. Ту је назебао и разболео се. Сава је умро у Трнову, 14. јануара 1235. године.
Краљ Владислав пренео је 1237. године његове мошти у манастир Милешеву. На његовом гробу су се многи исцелили. Чак су и Турци долазили Сави на поклоњење. То је сметало Синан Паши и он је 1594. године пренео мошти и спалио их на Врачару.
Крајем 18. и почетком 19. века прослављење Светог Саве се претворило у "националну прославу, школску свечаност, празник матерњег језика, словенске идеје, словенског јединства и наде у бољу будућност", пише Милош Црњански. "Народни обичаји све су се више мешали са чисто црквеним обредима. У школама се реже славски колач, говорило се о славној националној прошлости, скупљају се дарови и поклони за издржавање националних школа, за васпитање сиромашних ученика, а затим пева се, игра и весели. То је прави ђачки сабор." Остало је записано да је дан Светог Саве (Савиндан) прослављен као школска свечаност већ 1735. године.

Тропар (глас 3):
Пути воводјашчаго в жизањ, наставник и первопрестолник и учитељ бил јеси; первјеје бо пришед, свјатитељу Саво, отечество твоје просвјетил јеси и порадив тоје духом свјатим, јако древа маслинаја в мислењем раји насадил јеси всеосвјашченаја твоја чада. Тјем јако апостолом и свјатитељем сопрестолнак, чтушче тја молим: моли Христа Бога даровати нам велију милост.

Преузето са интернет странице Црквене општине Брчко

19.01.2009.

БОГОЈАВЉЕЊЕ

Богојављење се празнује 6. јануара по старом или 19. јануара по новом календару. Тај дан се празнује као дан водоосвећења.

Тога дана нарочитим обредом у цркви свети се водица. Та водица је света и лековита и народ верује у њену чудотворну моћ, па као таква дели се народу, који је чува као светињу и употребљава за лек и у разне друге сврхе.

Понегде је обичај да се из цркве изађе на реку па младићи скачу у воду и хватају крст који је изливен од леда или израђен од дрвета. Онај који га први дохвати, добија од цркве награду.

Народ верује да се уочи Богојављења, тачно у поноћ, отвара небо и Бог се тада јавља људима и испуњава жеље онима који га спазе и у том моменту му се обрате.

На Богојављење народ се поздравља са: "Бог  се јави", а на тај поздрав одговара са: "Ваистину се јави".

Ако на Богојављење дува северни ветар, биће здрава година; а ако дува јужњак, година ће бити родна, али пуна болештина.

Ако је облачно или пада снег, биће родна година; а ако је ведро, биће лето сушно; ако пада киша, биће поплаве на пролеће.

СВЕТИ ЈОВАН КРСТИТЕЉ. - Са Светим Јованом завршавају се божићни празници. Овај празник се слави 7. јануара по старом или 20. јануара по новом календару. Овај празник је истовремено и друга по реду крсна слава у Новој години. Прва је била Све

14.01.2009.

ДОЧЕК ПРАВОСЛАВНЕ НОВЕ 2009. год. У ЛОПАРАМА 

И ове године, иако јед вријеме било хладно и пропраћено леденом кишом,  србима Мајевице у Лопарама није сметало да заједнички испред свога храма дочекају Нову 2009 годину.
Свечану атмосверу је учунила још свечанијом забавна група ''Парти бенд.'' Било је ту и куваног вина, пјесме у троје по мајевички, као и ватромет у поноћ, а све је то било захваљујући Општини Лопаре и началнику др. Ради Савић, Светосавској Омладинској Заједници Лопаре, те Црквеној Општини Лопаре и мјесном свештенику у Лопарама.                          

Стево Јовић
протојереј ставрофор

08.01.2009.

И ове 2009 год.односно 2008 Православне године о Божићу у мачковачкој парохији је било веома свечано.
На Бадње вече у Лопарама испред храма довежен је бадњак који је обишао парохију захваљујући Милану и Бориславу Јовић из Мачковца, наравно потпомогнути од стране Синише и Милана млађег Јовић. Послије богослужења, освећења и палења бадњака уз кувано вино и мизику настављено је са народним весељем.

07.01.2009.

РОЖДЕСТВО ХРИСТОВО - БОЖИЋ

БОЖИЋ рођење Господа нашега Исуса Христа у Витлејему (Мт 1,18-25). Највећи хришћански празник после Васкрса. Због посебног значаја, у Црквеним књигама назива се и "Мала Пасха", а Св. Јован Златоусти назива га "часнијим и славнијим од свих празника и мајком свих празника". То зато што је Божић извор за све друге хришћанске празнике, јер да није било Христовог рођења, не би било ни Крштења, ни Васкрсења, итд. Прославља се 25. децембра.
Дан Христовог рођења је тренутак промене у природи, крај једногодишњег циклуса и час када стара година препушта време новој. Празник се односи на догму ο двојној природи Христа, канонизованој на првим васељенским саборима Цркве, када је стављена граница према јеретичким учењима ο Христовој монофизитској природи. На иконографским представама слика се пећина у којој се Богородица одмара уз дете положено у јасле. У прећини или испред ње седи Јосиф, ослобођен сумње у Маријину верност и пастири задивљени божанским рођењем. Са друге стране, мудраци са Истока јашу да се поклоне тек рођеном Богу вођени звездом. Понекад слику прати натпис из Јеванђеља по Луци (2,37): "Слава на висини Богу, на земљи мир, међу људима добра воља". Из средишта се, у млазу светла, појављује звезда усмерена према глави детета. Под утицајем литургијске поезије, у којој се описују љубав и бол мајке над умрлим сином, слика се Богородица како прислања образ уз образ детета, предвиђајући његову смрт на Крсту. Најсложеније по познавању детаља у српском сликарству јесу фреске у манастирима Сопоћани и Градац из XIII века.

Историјат
У првим вековима Хришћанства, Божић се празновао 6. јануара, заједно с празником Христовог Крштења, под заједничким називом Богојављење (грч: θεοφάνια - Теофанија), или тачније јављање (грч: επιφάνεια - епифанија). Према Св. Јовану Златоустом, то је због тога што се Христос крстио на дан свога рођења. Остатке те праксе видимо у сличности служби на та два празника (царски часови и велико повечерје). Празновање Божића заједно са Богојављењем има јасних трагова и у беседништву - Св. Јован Златоусти је држао проповеди на Теофанију, у које је укључивао оба мотива, и рођење и крштење Господа Исуса Христа. Божић се издваја у засебан празник и слави 25. децембра, у време цара Аркадија, 379. године. На месту рођења Христовог, у Витлејему, царица Јелена подиже у IV веку храм, а касније, цареви Теодосије (438) и Јустинијан (535) својим указима озваничавају свеопште празновање дана Христовог Рођења.
Начин прослављања
Да би се Хришћани достојно припремили за Божић, установљен је Божићни пост од 15. новембра до 24. децембра, који није тако строг као Васкршњи. Он одговара зимском, годишњем одмору. Сам празник Божић, је увек мрсни дан. На икони се Христово рођење представља пећином у којој су јасле; Пресвета Богородица са Јосифом и Богомладенцем Исусом; Пастири се клањају, а сјајна звезда својом светлошћу осветљава новорођеног Христа; На висини лете Анђели, за јасле су привезане мазге, а јагње је у првом плану. Ο Божићу људи се, уместо уобичајеног поздрава, поздрављају са "Христос се роди" и "Ваистину се роди".

Народни обичаји
Уочи Божића, на Бадњи дан, пре него што се сунце роди, један од укућана оде у забран (шуму) и изабере дрво, које мора бити младо и церово. Пре него што замахне секиром, поспе дрво житом и назове му: "Добро јутро и честити ти Бадњи дан". Затим засече на два места да испадне ивер, и тај ивер узме са собом. Одсечено дрво окреше, однесе кући и то дрво се назива бадњак. Увече се оно наложи на ватру. Кад прегори, доњи се крај носи око торова и штала, а други, доњи крај оставља се за положајника. Због тога што се на тај дан пали бадњак, и дан се зове Бадњи дан.
Обично се за бандњак мисли да порекло вуче од неког паганског српског обичаја. Међутим, порекло бадњака је много старије. Јевреји су имали празник Сјеница или Шатора, који је падао у јесен, и тада су они правили сјенице од лиснатих грана и под тим сјеницама боравили седам дана, у знак сећања на путовање јеврејског народа из Египта у обећану земљу. Црква је преузела тај празник, али је бадњаку дала нови смисао: грејући се око бадњака, укућани се загревају љубављу, искреношћу и слогом, а светлошћу његовом разгоне мрак незнања и празноверја, и озарују се и обасипају радошћу и миљем, здрављем и обиљем.
Божићна слама се, према народним обичајима, у кућу уноси заједно са бадњаком, распростире по главној просторији и не износи све време божићних празника. Она символизује сламу на којој је рођен Исус Христос. Сматра се да се уношењем сламе у кућу уноси и Божји благослов. Занимљив је и врло стар обичај да, кад се носи слама око куће, а која ће се по кући просути, неко од старијих квоца, а за њим иду деца и пијучу, док весели домаћин баца разноврсно жито, којим тобоже храни своје пилиће. Овај обичај има следећу символику: као што квочка под крилима прикупља своје пилиће и загрева их материнском љубављу, тако је и Христос дошао да све људе зближи и сложи у Црквену заједницу и загреје љубављу; а као што се пилићи хране житом, тако је и Он људе нахранио и напојио својом науком, јер је говорио: "Ко је гладан нека дође κ мени и ја ћу га нахранити, и ко је жедан нека дође κ мени да пије воде живе".
Овај дан за домаћина почиње зором, кад одлази на бунар или извор да захвати воду којом ће он лично замесити чесницу. Сви укућани су већ устали и обучени у свечану одећу са неким новим детаљем, први пута обученим јер ваља се за Божић нечим поновити, чекају домаћина да миробожају једни другима. Миробожање се обавља на следећи начин. Домаћин узме чашу с ракијом или вином, прекрсти се и каже "Мир Божији", а укућани такође држећи чаше са пићем одговоре "Да Бог благослови". Онда се отпије гутљај пића и ритуал се понавља, с тим што домаћин увек говори "Мир Божији" а укућани одговарају: "Да здрави будемо"; "Да жито роди"; "Да благо (стока) се умножи"; "Да нас срећа прати"; "Да нас болест заобиђе"; "Да рата не буде"; итд.

После миробожања поставља се свечана божићна трпеза, а то је време кад у кућу долази и положајник. Прва дужност положајника (негде га зову и Радован) је да пожели срећу, здравље и напретак домаћиновом дому. Зато он чим уђе у кућу, прилази ватри и крајем бадњака џара ватру да избију варнице и говори: "Оволико оваца и новаца, трмака и крмака, коња и волова, крава и телади, живота и здравља, среће и берићета и сваког напретка, нека да Бог!" или шта слично. Положајник дарује огњиште, тј. на крај огњишта с источне стране стави новац, мало поседи, попије (најчешће) врућу ракију, поздрави се и оде. На одласку и положајник се дарује, чарапама или пешкиром, јабуком или колачем који је испечен заједно са чесницом.
На Божићној трпези је обавезна печеница и све друге мрсне ђаконије које је домаћица припремила. Божић је у српској традицији породични празник и на овај дан се не иде у посете.
Божићни колач - чесница
Према народним обичајима, то је бела погача умешена од пшеничног брашна без квасца. Негде је меси домаћин, а негде домаћица. Замеси се првом водом која се у зору тог дана узме из бунара или са извора. У чесницу се ставља златан или сребрни новчић, а чесница се за ручком искључиво ломи рукама (не сече се ножем). Онај ко у свом парчету пронађе новчић, имаће свакојаког берићета у наредној години. Чесница спада у хлебне или бескрвне жртве, као славски колач, и њене корене, као и за Божићну печеницу, треба тражити у старозаветним причама ο приношењу жртава Каина и Авеља, синова Адамових.

Божићна дванаестодневница
Време од Божића (25. децембар) до навечерја Богојављења-Крстовдана (5. јануар). У току овог периода, разрешен је пост средом и петком. Због светости великих догађаја који се празнују тих дана, Руси ово време од Божића до Богојављења зову "Сватки" (Свети дани), а Срби "Некрштени дани", јер се новорођени Богомладенац још није крстио (иако крштење није било одмах после Божића, већ много касније).

21. Новембар

1. Ваведење Пресвете Богородице. Када се Пресветој Деви Марији навршише три године од рођења, доведоше је родитељи њени свети, Јоаким и Ана, из Назарета у Јерусалим, да је предаду Богу на службу према ранијем обећању своме. Три дана пута има од Назарета до Јерусалима; но идући на богоугодно дело тај пут не беше им тежак. Сабраше се и многи сродници Јоакимови и Анини, да узму учешћа у овој светковини, у којој узимаху учешћа невидљиво и ангели Божји. Напред иђаху девице са запаљеним свећама у рукама, па онда Пресвета Дева, вођена с једне стране оцем својим а с друге мајком. Беше Дева украшена царским благољепним одећама и украсима, како и приличи кћери царевој, невести Божјој. За њима последоваше множина сродника и пријатеља, сви са запаљеним свећама. Пред храмом беше 15 степена. Родитељи дигоше Деву на први степен, а она онда сама брзо узиђе до врха, где је срете првосвештеник Захарија, отац св. Јована Претече, и узевши је за руку уведе је не само у храм него у Святая святыхъ у Светињу над Светињама, у коју нико никада не улажаше осим архијереја, и то једанпут годишње. Св. Теофилакт Охридски вели, да је Захарија „ван себе био и Богом обузет” када је Деву уводио у најсветије место храма, иза друге завесе, иначе се не би могао овај поступак његов објаснити. Тада родитељи принесоше жртву Богу, према закону, примише благослов од свештеника, и вратише се дома, а Пресвета Дева оста при храму. И пребиваше она при храму пуних 9 година. Док јој беху родитељи живи посећиваху је често, а нарочито блажена Ана. Када пак родитељи њени беху Богом одазвани из овога света, Пресвета Дева оста као сироче, и не жељаше никако до смрти удаљавати се из храма нити ступати у брак. Како то беше противно и закону и обичају у Израиљу, то она по навршетку 12 година би дата св. Јосифу, сроднику своме у Назарет, да под видом обручнице живи у девствености, те тако и да своју жељу испуни и привидно закон задовољи. Јер у то време не знаде се у Израиљу за девојке завештане на девство до краја живота. Пресвета Дева Марија беше прва таква доживотно завештана девојка, и њој после следоваху у цркви Христовој хиљаде и хиљаде девственица и девственика.

(Житија Светих за данас)

Родитељи Свету Деву
У храм свети увођаху,
И по своме обећању
Господу је предаваху:
Храм се у храм увођаше,
Док ангели запојаше,
Запојаше у милини
Малој Деви у белини.
Нашу Деву деве прате
Са химнама и свећама,
Захарија приводи је
Светињи над Светињама;
У светињу уводи је
Где се страшна тајна крије
Где је ћивот од завета,
Где је златна кадилница,
Где је жезал и где мана,
Где свих тајни сакривница —
Ту се води Дева чиста,
Тајни ћивот живог Христа.

РАСУЂИВАЊЕ

Покори се вољи Божјој и не испитуј сувише судове Божје, јер можеш с ума сићи. Јер су судови Божји безбројни и недокучни. Неки монах у пустињи мислећи за себе да је достигао савршенство мољаше се Богу још, да му Бог открије Своје различне судове у животу људском. И Бог му стави помисао у ум, да иде на далеко некоме старцу духовнику, и пита о томе. Када пак монах беше на путу придружи му се ангел Божји у виду обична човека и рече му да и он хоће к ономе старцу. Путујући тако заједно падоше на конак код некога богољубива човека, који их добро угости давши им да једу из сребрног тањира. Када једоше, ангел узе тањир и баци га у море. Монаху то беше и чудно и криво, но ћуташе. Други дан падоше на конак опет код некога човека гостољубца, који их усрдно прими и својски почасти. При поласку изведе тај човек сина свога јединца, да га путници благослове. А ангел Божји узе дете за гушу и удави. Ражљути се монах и упита ангела, ко је он и зашто таква недела чини? Одговори му ангел кротко: онај први човек у свему је Богу угодан, и ништа нема у дому његову што је неправдом стечено осим оног сребрног тањира. По Божјем суду ја бацих онај украђени тањир, да би човек онај био у свему прав пред Богом. И онај други муж је Богу угодан, и нема ништа у дому његову што би навлачило гнев Божји осим сина му, који би, ако би одрастао, био велики злотвор и сасуд демонски. Зато по Божјем суду удавих то дете, да му душу спасем за времена због доброте очеве, а и оца да сачувам од беде многе. Ето то су и такви су тајанствени и недокучни судови Божји. А ти, старче, иди у своју келију и немој се трудити улудо испитујући оно што је у власти јединога Бога.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам чудесно стварање света, и то:
1. како створи Бог човека од праха земнога;
2. како му дуну у нос дух животни;
3. како поста човек душа жива.

БЕСЕДА

о вернима као једном телу и једном духу
Једно тијело, један дух (Еф. 4, 4).
Да се старају верни, да буду једно тијело и један дух; то препоручује свети апостол. Под једним телом разуме се једна вера, без цепања, без јереси, без самовоље: цела црква је једно тело, коме је глава Христос. Под једним духом разуме се љубав, љубав пламена свих верних према Христу, од кога произлази и узајамна љубав. Множина да буде као једнина; много људи као један човек. То је чудо хришћанске вере и хришћанске љубави. Нема те силе у свету, која може бити јачом споном међу људима. Ни иста крв, ни исти језик, ни исто огњиште, ни исти родитељи, нити ма какви материјални интереси – ништа од тога није ни издалека онаква силна спона као вера и љубав хришћанска. Том силном и неодољивом споном повезани су сви чланови цркве међу собом. И црква Божја стоји као један човек, у времену и у вечности – Једно тијело, један дух. Овоме чудесном јединству ништа тако не противречи као гордост појединих људи. Гордост криви веру, хладни љубав; гордост ствара јереси, цепа цркву, жртвује добро целине угодности личној. Гордост је у суштини одсуство и вере и љубави. Нека нас Бог, браћо, сачува од гордости, праисконог недуга рода људског. Да би били вазда једно тијело и један дух у Господу нашем Исусу Христу. Теби Господе Исусе, Теби Главо Цркве, Теби слава и хвала вавек. Амин.

Тузла, 9. новембар

Владика Василије молитвено прославио 30 година архипастирске служб

Владика зворничко-тузлански Господин Василије служио је данас Свету Архијерејску Литургију, поводом 30 година од ступања на Трон Епархије зворничко-тузланске, у саборној цркви Успења Пресвете Богородице у Тузли.
Његовом Преосвештенству саслуживало је свештенство и монаштво Епархије зворничко-тузланске.
Светој Архијерејској Литургији присуствовао је Епископ америчко-канадски Митрополије новограчаничке Господин Лонгин.
„Ваше Преосвештенство, драга браћо свештенослужитељи, браћо и сестре, 16. јула 1978. године био је моменат када је моја смјерност устоличена за Епископа Богом чуване Митрополије сребреничко-зворничке и тузланске Архиепископије.
Навршило се 30 година од тог радосног момента када сам владичански чин примио са страхом и трепетом и то не зато што сам се плашио помањкања физичке снаге и да ли ћу моћи кроз живот да оправдам то високо назначење и чин који сам добио у Светој Цркви, већ да ли ћу духовно и образом моћи оправдати то достојанство светог архијерејског чина. Ако би у животу имао чиме да се хвалим, по ријечима светог апостола Павла, хвалићу се слабостима својим. Нећу да вам говорим данас о себи али ћу вам рећи једну ствар. За ових 30 година осјетио сам милост Божију, руку Божију која ме милује и која ми снагу даје. Благодаран сам Господу за сва доброчинства и упутства којима ме водио кроз буре животне како не би клонуо духом и тијелом. Да ли сам добро чинио вријеме ће судити. Благодаран сам Господу Богу, мојим заштитницима светом Николају и светом Василију Острошком, моме часном свештенству, преподобном монаштву и вјерном народу што ме подржавају у моме раду, у проповједању наше прадједовске вјере. Наша вјера је нада у боље сутра. Наша вјера је љубав непресушна. Желим да се захвалим посебно вјерном народу који је покретачка снага у овој епархији која се зове зворничко-тузланска. Благочестиви народ био је и остао спреман стићи, потећи и на страшном мјесту опстати у одбраних наших светих идеала, вјере православне, имена србиновог“, истакао је владика Василије и додао: “У немоћима Господ нам снагу даје. Много пута смо дизали главу небу и попут апостола Петра вапили: Господе помози нам јер ево тонемо. У времену у коме живимо стеже нам се срце и душа због порушених храмова у епархији зворничко-тузланској. Жао ми је наших простора, наших дивних предјела гдје су многи, који су протјерани са својих вијековних огњишта, оставили своје разрушене домове, гробља са порушеним споменицима, цркве порушене и рањену душу своју. Схватио је народ да је Бог снага наша, истина и правда и зато народ у својој неимаштини обнавља душу своју, вјеру своју и свете храмове.Хвала вам народе Божији. Срећни смо што ово мало стадо на простору Федерације опстаје. Нека Господ, коме сам неизмјерно благодаран, подари свима љубави једних са другима. Господе, Оче наш неба и земље, Пресвета Богородице Мајко наша, помози нам да наш живот буде усмјерен оном стазом коју осветљава Христос Господ“, поручио је у бесједи Владика Василије.

У име Свете Цркве, свештенства, монаштва и вјерног народа Преосвећеном Владики Василију обратио се Владика Лонгин.
„Ваше Преосвештенство, желим да вас поздравим и честитам овај јединствени јубилеј, 30 година службе Богу и роду, на трону Митрополита зворничких и Архиепископа тузланских. У овом свечаном моменту нема потребе да говоримо о резултатима вашег дугогодишњег пастирствовања јер све се то може очима видјети али подстакнут данашњом јеванђелском причом о сијачу и сјемену не могу а да не примјетим да је сјеме Божије, ријеч Божија, у вашем случају пало на плодно тло. Ви имате велико и добро срце, дубоко заорано страдањем и састрадавањем, радошћу али и тугом која се природно среће на вашем и нашем путу. Бог вас је обдарио састрадалном љубављу и тај таланат сте многоструко умножили. Данас у овом храму, гдје смо прије 30 година били свједоци вашег устоличења, благодаримо Богу што нам је дао таквог Владику, таквог духовног оца, брижног и љубављу пуног. Долгоденствуј свети Владико и примите нашу искрену жељу да живите на многаја љета“, казао је надахнуто Епископ Лонгин.

Преосвећени Владика Василије потом је одликовао архијерејског намјесника тузланског Нику Тошића правом ношења напрсног крста а протонамјеснике Милана Топића и Радојицу Ћетковића чином протојереја.

Чланице Кола српских сестара и чланови Светосавске омладинске заједнице из Тузле уручили су Његовом Преосвештенству пригодне поклоне а потом је Владика обишао изложбу Светосавске омладинске заједнице уприличену поводом данашње прославе.

26. Октобар   МИТРОВДАН

 Св. вел. муч. Димитрије. Овај славни и чудотворни светитељ               роди се у граду Солуну од родитеља благородних и благочестивих. Измољен од Бога од бездетних родитеља Димитрије беше јединац син њихов, због чега би с великом пажњом однегован и васпитан. Његов отац беше војвода Солунски; па кад му отац умре, цар постави Димитрија за војводу на место оца. Поставивши га за војводу христоборни цар Максимијан нарочито му препоручи да гони и истребљује хришћане у Солуну. Но Димитрије не само не послуша цара него, напротив, јавно исповедаше и проповедаше Христа Господа у граду Солуну. Чувши то цар веома се огорчи на Димитрија, па када се једном враћаше из рата против Сармата, цар Максимијан сврати у Солун нарочито, да ствар испита. Призва, дакле, цар Димитрија војводу и испитиваше га о вери. Димитрије јавно пред царем призна да је хришћанин, и уз то још изобличи царево идолопоклонство. Разјарени цар баци Димитрија у тамницу. Знајући шта га чека Димитрије уручи све своје имање своме верноме послушнику Лупу, да разда сиротињи, и оде у тамницу весео, што му предстојаше страдање за Христа Господа. У тамници му се јави ангел божји и рече му: „мир ти, страдалче Христов, мужај се и крепи се!" После неколико дана посла цар војнике у тамницу да убију Димитрија. Војници нађоше светитеља Божјег на молитви, и избодоше га копљем. Тело његово узеше хришћани потајно и сахранише чесно. Из тела страдалца Христова потече целебно миро, којим се многи болесници излечише. Ускоро над моштима би подигнута мала црква. Неки велмож Илирски Леонтије бејаше болестан од неизлечиве болести. Он притече моштима св. Димитрија с молитвом, и би потпуно исцељен. Из благодарности подиже Леонтије много већу цркву на место старе. Светитељ му се јави у два маха. Када цар Јустинијан хтеде пренети мошти светитељеве из Солуна у Цариград, искочише пламене искре од гроба и чу се глас: „станите, и не дирајте!" И тако мошти св. Димитрија осташе заувек у Солуну. Као заштитник Солуна св. Димитрије много се пута јављао и много пута спасао Солун од велике беде. Чудесима његовим броја нема. Св. Димитрија сматрају Руси покровитељем Сибира, који је освојен и Русији присвојен 26. октобра 1581. год.

(Житија Светих за данас)

Солун дични слави светитеља свога
Димитрија светог, слугу вишњег Бога.
Димитрије војевода,
Слуга Творца и Господа.
Свети Павле Солун сузама рошаше,
Димитрије својом крвљу залеваше
Димитрије војевода,
Слуга Творца и Господа.
Сузе апостола и крв мученика
Солуну су слава, спасење и дика.
Димитрије војевода,
Слуга Творца и Господа.
Прославимо и ми Христова војника,
Мироточног свеца, храброг мученика,
Димитрије војевода,
Слуга Творца и Господа.


РАСУЂИВАЊЕ

Чудо св. Димитрија Солунског. Св. Димитрије био је за живота војвода Солунски, и остао је то по смрти. Његово присуство у Солуну људи су осећали нарочито приликом великих беда. Он заштићава град, отклања невоље, одбија завојеваче, и помаже свакоме ко његово име призове. Ево једног дивног случаја његове необичне помоћи људима у беди. Једном нападоше варвари на Солун, и не могоше га узети. Гневни због тога они попленише сву околину, и одведоше у ропство две красне девојке, које дароваше своме кнезу. А девојке те знадоше добро рукама да везу. Када кнез виде неке њихове ручне радове, рече им: „чујем да у вашој земљи има велики Бог Димитрије, и он велика чудеса твори, извезите на платну лик његов". Девојке му рекоше, да св. Димитрије није Бог него слуга Божји и помоћник хришћанима, и најпре се опираху да везу лик светитељев, но када им кнез припрети смрћу, оне заповеђено учинише, и посао до дана св. Димитрија завршише. Уочи дана празника, дакле, оне обе гледаху у свој вез и плакаху тугујући једно због тога што тај празник проводе у ропству, а друго због тога што везени лик свога омиљеног светитеља морају да даду нечестивом варварину. И мољаху се обе девице св. Димитрију, да им опрости. Тада се јави св. Димитрије, и узе обе девојке, као негда ангел пророка Авакума, пренесе их у Солун и постави у своју цркву. У цркви се служаше свеноћно бденије, и народа беше врло много. И сазнавши за чудесно спасење ових хришћанских девојака, сви прославише Бога и Његовог великог слугу и војводу св. Димитрија

02.11.2008.

На парзник Свете Петке Параскеве у Миросавцима - Милином Селу у храму посвећеном Светој Петки било је веома молитвено. И ове године се скупило доста вјерника из поменутих села да се помоли Господу и захвали за све оно шта нам Он даје а молитвама велике светитељке Петке Парескеве. 

Кума славе  Кићо Миловановић из Миросаваца са супругом Винком и кћеркама Јованком и Илинком.

28.10.2008.

ПОКЛОНИЧКО ПУТОВАЊЕ ВЈЕРНОГ НАРОДА МАЈЕВИЦЕ ( парохија мачковачка из Мачковца) МАНАСТИРУ ЛЕПАВИНА дана 25 октобра 2008. год.

Оне не изостају са светих Богослужења, Редовно долазе и поју комплетну литургију, читају псалме, апостол, пјевају не вечерњем богослужењу Господи возвах, Да исправитсја итд....( Тања Митровић, Соња Ристић, Божана Станаревић и Цвија Јањић.)

Дјевојке из Лопара у манастиру Лепавина са својим свештеником.

27.10.2008.

СВЕТА ПЕТКА ПАРАСКЕВА

Чисто срце Господ жели,
Јеванђеље тако вели:
Чиста дева ти остаде,
Чисто срце Богу даде —
О предивна светитељко,
Наш узоре, света Петко!
Ум пречисти Господ тражи,
Без маштања и без лажи:
Ти му даде ум пречисти.
К'о анђелски — такав исти.
О предивна светитељко,
Чуј нам молбе, света Петко!
Душу чисту Господ иште
К'о небеско светилиште;
Такву душу ти одгаји,
Што на небу сад се сјаји,
О предивна светитељко,
Помози нам света Петко!
Помози нам молитвама
У животним невољама:
У облачној земној тузи
Засветли нам слично дузи
О предивна чедна дево,
Света мајко Параскево?

Примери како светитељи сами откривају људима своје скривене мошти, оправдавају поштовање моштију светитељских, а да и не говоримо о чудотворном дејству тих моштију, које их двоструко оправдава. Гроб св. Петке дуго и дуго нико није знао. Једном се деси да неки морнар умре и тело му би бачено у близину гроба светитељкиног. Када се тело претвори у леш и поче одавати неподносиви смрад из себе, неки монах, који се недалеко подвизаваше, зовну сељаке, те сахранише леш. И деси се, да га сахранише у сами гроб св. Петке. Те ноћи јави се св. Петка у сну једноме од тих сељака, што сахранише леш, Ђорђу по имену. Јави се као нека прекрасна и преукрашена царица, окружена многим и дивним војницима, па рече: „Ђорђе, одмах извади мошти моје и положи их на друго место, јер не могу више подносити смрада од онога леша". И рече му св. Петка, ко је и одакле је. Исте те ноћи имала је исто такво виђење и једна сељанка из тога места, Ефимија. Сутрадан сељаци оду, почну копати, и заиста нађу мошти св. Петке, необично мирисне и, као што се убрзо показало, чудотворне. — О моштима св. Гервасија и Протасија прича св. Амвросије, како су исте њему на сличан начин биле откривене. Једне ноћи јаве се будноме Амвросију два красна младића и један старац, за кога Амвросије мисли, да је апостол Павле. И док су младићи ћутали старац рече Амвросију о њима, да су то Христови мученици, да њихове мошти леже на оном истом месту на коме се Амвросије у то време Богу мољаше, и да ће све остало сазнати о њима из једне књижице, коју ће наћи у гробу. Сутрадан објави Амвросије своје виђење, почну копати и заиста нађу мошти двојице људи, о којима из нађене књижице сазнаше, да се они зваху Гервасије и Протасије. У присуству св. Амвросија неки слепац Севир дотаче се тих св. моштију и одмах прогледа. (Пролог)

16.10.2008.

Празник Покрова Пресвете Богородице је свечано обиљежен у Лопарама у храму који је посвећен овом празнику. Велики број вјерника и овом приликом је показао своју приврженост светој цркви православној и путу којим су ходили наши оци и дједови.Посебно радује то што на сваком богослужењу у храму Покрова Пресвете Богородице све више има младог нараштаја који поручује: '' ЖИВЈЕТ ЋЕ ОВАЈ НАРОД '' 

14.10.2008.

ПОКРОВ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ

Православни хришћани данас обележавају празник Покрова Пресвете Богородице као помен на црквени догађај када се Богородица, за време богослужења, јавила народу окупљеном на молитви.
То се десило 14. октобра (1. октобра по старом календару) 911. године за време цара Лава Мудрога када је у Богородичиној цркви званој Влахерне у Цариграду служено свеноћно бденије. Црква је била испуњена побожним народом и сви су били дубоко утонули у молитву. При дну цркве налазили су се Свети Андреј Јуродиви и његов ученик Епифаније.
У четврти сат ноћи угледали су Пресвету Богородицу изнад народа, са распростртим омофором на рукама којим као да заклањаше народ.
Била је одевена у златокрасну порфиру и блистала окружена апостолима, светитељима, мученицима и девицама.
Свети Андреј показа руком Епифанију и упита га да ли и он види "Царицу и Госпођу како се моли за сав свет", што Епифаније зачуђен потврди.
Због тог догађаја уведено је ово празновање, да подсећа на тај тренутак и на стално покровитељство Пресвете Богородице кад год то у невољама од ње молитвено тражимо.
Од увек је црква прослављала Пресвету Богородицу као покровитељку и заштитницу рода хришћанскога, која је својим молитвама умилостивљава Бога према грешнима.
Безброј пута показала се помоћ Пресвете Богородице како појединцима тако и народима, како у миру тако и у рату, како у монашким пустињама тако и у многољудним градовима.

09.10.2008.

Још једном је дјечија ларма подсјетила становнике Мачковца да су дјеца управо оно због чега смо ми одрали и због чега живимо.
07. октобра 2008. год. Основна Школа ''Свети Сава'' из Лопара одржала је спортски дан у Мачковцу у порти храма ''Рођење Пресвете Богородице'' и том приликом се упознали са историјатом ове мајевичке светиње.Ово је још један од примјера којим путем срби треба да усмјеравају своју дјецу, а то је; ПУТ ИСТИНЕ И ПРАВДЕ.

05.10.2008.

3. октобра 2008 год.парохијани парохија мачковачких посјетили су на свом поклоничком путовању манастир Острог гдје су се поклонили моштима Св. Василија Острошког, манастиру Дајбабе гдје су се поклонили моштима Св.Симеона Дајбабског, и на крају су посјетили Херцеговачку Грачаницу у Требињу.

Парохијани мачковачих парохија у манастиру Дајбабе у Црној Гори

Дјевојке које од предшколских дана пјевају за пјевницом у храму у Лопарама са својим свештеником у манастиру Дајбабе (Божана Станаревић,Соња Ристић и Цеца Јањић (Тања Митровић је била спријечена неодложним обавезама).

У посјети Херцеговачкој Грачаници

21.09.2008.

Нови посланик у винограду Господњем Ристибор Стевић из Вукосаваца, клирик епархије тимочке.

21.09.2008.

На празник Рођења Свете Богородице у Мачковачком храму прослављена је 92-га  крсна слава. Том приликом било је у самом храму молитвено а после испред храма и весело. Свету литургију су служили свештеници Стево Јовић прото ставрофор и Милош Јовић јереј. Кум тога дана био је Милорад Љубе Митровић из Вукосаваца који је за ову прилику припремио богату трпезу љубави.

Заиста је прелијепо када вјерујући народ напуни свој свети храм и својим присуством покаже да..ЖИВЈЕЋЕ ОВАЈ НАРОД!

Литија на дан храмовне славе Мала Госпојина у Мачковцу 2008. г.

Заборавит их никад нећемо и несмемо;
помен жртвама отџбинског рата 1992-95.г. из парохија мачковачких. 

Нови посланик у винограду Господњем јереј Милош Јовић из Лопара

14.09.2008.

Захваљујући разумијевању већине одборника Скупштине Општине Лопаре на челу са начелником Митром Зарић а великим залагањем народног посланика др. Раде Савић ових дана је при крају асвалтирање прилаза храму свете Петке Параскеве у Миросавцима. Такође њиховим залагањем заједно са мјештанима села Миросавци асвалтиран је одређени део сеоског пута из два правца.

05.05.2008.

КРСНА СЛАВА ЕПАРХИЈЕ ЗВОРНИЧКО ТУЗЛАНСКЕ

Другог маја ове године прослављена је крсна слава Богомспасаване Епархије зворничко тузланске Источни петак - Живоносни извор Мајке Божије.Литургију је служио Његово Преосвештенство Епископ Василије са свештемонасима и свештеницима у мачковачком храму рођења
Пресвете Богородице. Заиста је дивно када сва браћа живе заједно, рече псалм опјевац Давид а ми се увјерисмо на овако велелепном и Богуугодном литургијском сабрању. На челу са Епископом, свештеномонаси, свештеници, ђакони, монаси и монахиње, породице свештеничке и вјерни народ Мајевице и околине заблагодарише Богу у Светој Тројици и Богородици на дару којим нас дариваше не по заслугама но по милости својој.
Чудотворној икони мајке Божије-живоносни источник прочитан је акатист а у јектенији поменути од Епископа сви свештенослужитељи и попадије. На крају је принесена Богу благодарна жртва преко крсног хљеба и жита од кога сви присутни окусише као залог заједнице са Христом у будуће вријеме. Крсна свијећа је прислужена за здравље и напредак сваког члана Епархије који ради на добро Цркве Христове. Епископ Василије је одржао врло поучну бесједу којом је и молио и благосиљао, али и оштро упозоравао на страшне последице дјецоубиства несавјесних мајки и очева, као и напуштање очевог и дједовског огњишта тражећи хљеба на пустом асфалту гдје га никад било није.
Службу са бесједом су пропратили многи медији. Након службе сви присутни су отишли до спомен ибиљежја палим јунацима за Крст часни и слободу златну кроз разне ослободилачке ратове Србима наметнуте кроз историју, гдје је одржан молитвени помен. Славски ручак је припремљен у хотелу Мајевица и од љубазног особља веома добро услужен.
Као гости су на се придружили министар вјера у Влади Републике Српске Г. Јово Турањанин, начелник Општине и предсједник Скупштине Лопаре.
Захвалан Богу и нашем Епископу који нас окупља и утврђује у јединству, које је, како сам рече, најважнија нит у животу Цркве, у име свештеномонаха и свештенства тузласнког намјесништва.

26.04.2008.

Ове, 2008 године припрема за дочек највећег празника ''Васкрсење Христово'' у парохијама мачковачким почела је Богослужењем у храму Рођења Пресвете Богородице у Мачковцу на Велики Четвртак уз присуство великог броја вјерника.

У Лопарама је служена вечерња служба на Велики Петак гдје је присуствовало мноштво вјерника.

20.04.2008.

На дан великог хришћанског празника ''ЦВИЈЕТИ'' у храму Покрова Пресвете Богородице у лопарама је било веома свечано. послије Свете     Литургије испред храма је одржан културно умјетнички програм у коме су учествовали чланови фолклорне секције ''Просвјета'' из Лопара.

10.01.2008.

10.01.2008.

У Миросавцима на Бадње вече,  и на сам дан Рођења Христова - на Божић, било је свечано. На бадње вече послије богослужења освећен је и запаљен бадњак а после тога настављено је весеље уз  музику и и кувано вино. На сам дан Божића, у десет часова, служена је литургија на којо је било присутно доста вјерника.

СЛАВА ХРАМА У МИРОСАВЦИМА

24.10.2007.

19.10.2007.

ОБАВЈЕШТЕЊЕ

Дана 27. Октобра 2007 године, на дан Свете Петке Параскеве (крса слава храма) у Миросавцима ће бити служена Света Литургија у 10 сати

ЦРКВЕНА СЛАВА

ДЈЕЦА СУ НЕЈВЕЋЕ БАЛГО

09.10.2007.

04. октобра 2007. год. Основна школа Свети Сава из Лопара организовала је излет ученика у порту храма у Мачковцу.Том приликом дјеца су са својим учитељима и наставницима посјетили храм Рођења Пресвете Богородице гдје су се упознали са основним податцима везаним за историјат храма. А после су у склопу свога програма ораганизовали у порти спортска такмичења.

БРАТСКИ САСТАНАК ТУЗЛАНСКОГ НАМЈЕСНИШТВА

09.10.2007.

Братски састанак свештенства и монаштва тузланског намјесништва одржан је у Мачковцу. Након литургије одржан је састанак на коме се разговарало на тему кореферата “ АКО ХРИСТОС НИЈЕ УСТАО, ОНДА ЈЕ ПРАЗНА ПРОПОВИЈЕД НАША, ПА ЈЕ ПРАЗНА И ВЈЕРА ВАША» (1. Кор. 15.14.) са освртом на „Излаз из зачараног круга егоизма у савременом свијету и улога свештеника у помоћи превазилажења наизглед непремостивог јаза смрти“, који је припремио протојереј Никола Пекић. Састанак је завршен на корист и надамо се на добро свих присутних.

СЛАВА ХРАМА У МАЧКОВЦУ

09.10.2007.

И ове године на дан Рођења Пресвете Богородице у Мачковцу је свечано прослављена крсна слава храма.
Кум славе била је домаћица Ђука Лакић из Јасенице, а сада настањена у Дворовима, а за идући годину - 2008 изабран је Милорад Митровић из Вукосаваца. Заједно са Црквеном Општином Мачковац кума Ђука је припремила ручак за све присутне госте.
После Свете литургије и резања славског колача настављено је народно весеље.
Обичаји не умиру лако.

СОЗ ЛОПАРЕ

09.10.2007.

У славу Божију, 13. маја 2007 г. у Лопарама је основана Светосавска oмладинска заједница Лопаре. Оснивању је присуствовао велики број младих што посебно радује и даје наду да оснивање СОЗ-а није безначајна ствар. На Скупштини су усвојени програмски циљеви и Статут, и изабрани су органи управљања. За предсједника Светосавске омладинске заједнице изабран је Господин Новица Митровић, учитељ из Лопара.
Контакт за сада је: cmebo@spinter.net

ЂУРЂЕВДАН У ЛОПАРАМА

09.10.2007.

И ове године празник Светог великомученика Георгија свечано је прослављен као крсна слава општине Лопаре. Поред спортских активности у храму Покрова Пресвете Богородице служено је вечерње богослужење а послије тога у порти храма одржан је културно умјетнички програм. На крају присутне је забављала група Коктел Бенд. Дружење је трајало до касно у ноћ. На дан славе града Његово Преосвештенство Епископ Василије са парохијским свештеницима прото-тсврофорима Стевом Ј. и Драгомиром Л. служио је литургију а затим је одслужен и парастос страдалим Србима у отаџбинским атовима пред спомеником у центру града. Уз велико присуство вјерног народа Св.Георгије је прослављен веома лијепо и величанствено у Лопарама.