ПРАВОСЛАВНИ ЕПИСКОП

ЕПАРХИЈЕ ЗВОРНИЧКО-ТУЗЛАНСКЕ

Драга браћо и сестре,

благочестиви народе Цркве наше,

скоро смо се радовали дану када је Отац наш Небески, због своје превелике љубави према роду људском, отворио врата свога небеског Дома, шаљући нам Сина Свога, да сваки који повјерује у Њега има живот вјечни (Jн.3,15-16).

Сијући сјеме нелицемјерне љубави, истинске правде, чинећи добра не из користољубља, Христос је промијенио свијет, који од тога момента више никада неће бити окован тамом безбожништва, тамом мржње, тамом лажи ... Ширећи своју науку, придобио је, а и данас придобија мноштво оних који у сјени смртној живот свој живе, али је добио и велики број непријатеља који у Њему препознаше жестоког противника.

Иако је „чинио дјела која нико други није чинио“ (Јн.15,24), васкрсавао мртве, то није било довољно, у гријеху огрезлом људском роду, да у Њему препозна истинског Спаситеља, Предводитеља, Цара не земаљског већ Небеског Царства. Разјарено вичући распни Га, распни, донесоше му пресуду без суда и без кривице. Грмљавина Великог петка и Голготско страдање невине Жртве одјекује и данас овом долином плача.

Послије толико стотина година, и нама данас срце се стеже и цијепа а душа дрхти и тугује од помисли на мучни Христов четвртак, и страшни голготски Велики петак. Росиће хришћанска душа топлом сузом вјере своје спомен на страшне муке Спаситеља свога, јер из поражавајућег и срамног чретвртка и страшног мученичког петка, након тродневног ридања свануо нам је живот, засијало је сунце нашег спасења, добили смо кључеве Царства небеског, и широм свијета, па до вијека, заорило се радосно клицање: Христос Васкрсе!

Без обзира што се од тада, у срцу, у души и свијести хришћана, сачувала суза туге због благодарности за велике муке и крсно страдање Христово, данас је дан, и тако ће бити до краја вијека, када хришћани чистим срцем својим спајају пјесме своје са пјесмама анђела небеских, радосно пјевајући и славећи: Воскрсеније твоје, Христе Спасе!

Враћајући се од гроба да јаве ученицима Христовим шта видјеше на гробу, жене мироносице сретоше Исуса који им рече: „Радујте се“ (Мат.28,9). Од тог радосног и благодатног момента у читавом свијету се родила радост којој равне нема, радост побједе над злом, радост побједе над смрћу. Христос је својом смрћу побиједио смрт и дао нам је непролазну радост, радост која и данас живи.

Живећи у времену када се на радост гледа искључиво преко личне среће, лажног и тренутног успјеха, среће гледане кроз призму пролазних и безвриједних материјалних добара, потребно је одшкринути врата срца свога како бисмо осјетили истинску радост, радост Васкрсења Христовог, које до дана данашњег, и које ће док је свијета доносити радост свима онима који доживе Васкрсење у срцу своме.

Васкрс у срцу значи, са једне стране одбацивање гријеха, а са друге васкрсење љубави, љубави која је увијек спремна на жртву зарад другога. Вјером у Васкрслог Господа сваки вјерник се може храбро суочити са знаковима смрти овога свијета који се намећу данашњем човјеку. Како не препознати око нас пријетњу животу, пријетњу нерођеном човјеку недопустивом самовољом човјека; или младом животу којег незајажљива страст за добитком и сврставање у „елиту моћних и богатих“ баца у загрљај сваковрсне зависности; или животу који постаје предмет страсти и искоришћавања људи од моћи и изобиља; или како не препознати презир, заборављеност и одбацивање наше потрошачке цивилизације према старима и немоћнима, који заслужују поштовање и захвалност.

Идући до гроба, жене мироносице су размишљале ко ће им отворити камен са врата гробних. Зар то није питање и нас самих, стварности нашег друштва? Живимо у времену у коме се животни идеали и интереси све више ограничавају искључиво на мјеру овоземаљског, без присуства оних трајних вриједности и непролазне љепоте, због чега су самим тим осуђени да убрзо и нестану. У покушају да пронађемо, препознамо и разумијемо вриједности живота, није ли моменат и вријеме да упремо поглед према спасоносном дјелу Божије љубави на крсту и према свјетлу Христова васкрсења? Зар не видимо да нам је Он својим Васкрсењем склонио камен са врата гробних, допустивши нам да душу своју напунимо и обасјамо неугасивом благодаћу гробне свјетлости која нам удахњује животну радост и задовољство.

У једном тренутку ученици Христови заспаше на Маслинској гори, а Христос, дошавши међу њих, рече Петру: „Зар не могосте један час пробдјети са мном?“ (Мат. 26,40) Није ли то вјечно питање, питање које се преноси са кољена на кољено генерацијама, питање упућено и нама данас? Зашто спавате? Не бисте ли могли бити више са мном? Да, свако од нас који за себе каже да је хришћанин, може себи поставити то исто питање. На жалост, живимо у времену у коме је присутан пад свих норми људских вриједности, времену испуњеном духовним празнинама. Многи се понашају као да је Бог мртав. Особе које су изгубиле врлине показују насилност и нагон за рушењем. Они који не вјерују ни у шта способни су уништити све. Неприхватање Бога гура друштво у стање равнодушности, себичности и страха. То је ноћ у коју није продрла зора Христова Васкрсења.

Данас, када је у бујици ријечи преко разних, свима доступних средстава информисања, истина све мање поштована а човјек изложен олаким блаћењима, смишљеним подметањима и произвољном оптуживању и клеветању, потребно је градити културу ћутања, што не значи повлачити се у самог себе, већ напротив, потребно је проговорити ћутањем које има плодове васкрсења. Ћутање је у таквим моментима гласније од супростављања било каквим ријечима.

Славећи Васкрсење Христово и очекујући Његову правду, вјерујемо и да ће и овдје на земљи, напокон сунце правде изаћи иза облака људске неправде, отимања и наметања, те да ће васкрснути братска љубав и узајамно поштовање, без угњетавања малих, нејаких и сиромашних од стране, великих, силних и богатих.

Сваки Васкрс је нови позив ка људском обновљењу. Зато, заблагодаримо Васкрслом Господу, браћо и сестре, што нам је даровао још једну Пасху, још једну прилику да се обновимо и пронађемо своје спасење.

Надајући се у васкрслог Господа, кренимо путем свога обновљења, путем мира и јеванђелске правде. Једино на томе путу са нама је Бог: „Ја сам са вама у све дане до свршетка вијека. Амин“.(Мат. 28,20).

Желећи да свјетлост Христова Васкрсења непрестано обасјава све вас, драга дјецо Цркве Његове, поздрављам вас са спасоносним клицањем

ХРИСТОС ВАСКРСЕ-ЗАИСТА ВАСКРСЕ!

У Бијељини,

О Васкрсу 2008. године

Ваш молитвеник пред Васкрслим Христом